PANTA REI, YUGOSLAVIA!

Bila jednom jedna država. Velika. Pod svojim okriljem je čuvala, pa ne možemo baš sada reći potpuno bezbrižan narod, ali bilo je nekako dobro. Bilo je bolje nego što je sada, nekako iskrenije, neposrednije. Parkovi su bili puni dece, ne besnih kerova kao danas.

Za hiljadu dinara, mogli smo spremiti čitavu slavu ili imendan, sada za taj novac-ima možda kilo slanine, one bolje. To je bilo doba „nasleđivanja“ patika i cipela od starije braće ili sestara, kada ih oni prerastu, a ti samo uskočiš u njih. Retko ko je obraćao pažnju na markirane stvari. Ipak smo bili zadojeni idejom „samo da je čisto, pa neka je i pocepano“!

Naši najveći nestašluci sastojali su se jedino od “krađe” komšijskih trešanja, nismo krali automobile, kao ova današnja “deca”. Ako “maznemo” malo više, majke naprave i poneku teglu slatkog… Naše majke su bliske sa komšinicama, pa često zajme šećer jedne od drugih. Očevi pričaju o “domaćinskim” stvarima, a na tranzistoru trešti: “Ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju…” Slušali smo je ipak, dugo. Oluju, ne pesmu. I kao da još ne jenjava…

Ono što je nekada bilo, teško da će se vratiti, a ako se i vrati, biće to u nešto izmenjenijem obliku. Ono što smo svi pomalo sačuvali od nekih davno prošlih vremena, jeste poneki stari kredenac u pomoćnom odelenju i malo nostalgije. A ono što nas najčešće vrati u to vreme je muzika i oni ljudi koji su je tada stvarali.

Zato smo, da bi se prosto podsetili, o rock n roll-u, nekim starim dobrim vremenima, kao i o turbulentnim sadašnjim, pričali sa velikom zvezdom rock’n’roll scene, nekadašnjim pevačem Divljih jagoda i Bijelog dugmeta, Alenom Islamovićem. Alen, za koga mnogi kažu da je vlasnik neponovljivog vokala, naravno i talenta, ispričao nam, zašto je, po njegovom mišljenju, “ono vreme” bilo bolje od današnjeg:

-“80-te su najbolje godine rock’n’rolla. Bilo je odlične konkurencije između Beograda, Zagreba i Sarajeva. Morao si biti u tim gradovima, ako si htio nešto napraviti u muzici. Danas možeš iz svoje kuće plasirati pjesmu, ako je dobra postat će hit i bez televizije i bez radija. Danas pjesme snima svatko a prije baš nije mogao.

Danas nekim pjevačicama u studiju pjevaju druge kolegice a to se prije nije smjelo. A i rock’n’roll se je promijenio a i morao je poslje svih tih burnih dešavanja na Balkanu. Ratovi su isto mijenjali rock n roll. Neke države koje su nastale raspadom Jugoslavije kažu da se ne razumijemo i da su nam jezici strani, a prije smo se razumjeli”.

Iako je od raspada Jugoslavije prošlo dosta godina, mnogima od nas to osećanje jedinstva, povezanosti i bliskosti i dan-danas nedostaje. Kao i svi mi, nekadašnji frontmen najveće jugoslovenske rock n roll grupe, rekao nam je šta je to što njemu najviše nedostaje od nekadašnje SFRJ, a čega nema danas, možda samo u tragovima u Hrvatskoj, Bosni, Srbiji, Makedoniji:

-“Nedostaje mi prostor, ipak je to bila velika država. Tu su se dobro prodavale ploče, mogla se raditi turneja od 150 gradova. Ljudi su bili opušteniji u ono vrijeme, završavali bi škole, dobijali posao, radili , zarađivali i normalno je bilo da su i trošili, uživali u životu bez nekih velikih problema, vozili auta, pravili po dvoje-troje djece. Danas od tog nema ništa. Zato sumnjam da je ovo vrijeme bolje. Jeste nekima, ali nije svima. Prije su svi bili donekle ili bar malo sretni, danas ima miliona nesretnih”.

Nostalgično, zajedničko prisećanje na “lijepu našu”, dovelo nas je i do još jednog neizbežnog pitanja koje smo morali upitati Alena – da li je vreme rock n roll-a zauvek prošlo. Mnogi od nas, očekivali bi da odgovor na ovo pitanje bude potvrdan, budući da, ako neko zaista poznaje toliko puls ove muzike, onda je to ovaj čovek. Ipak, odgovor da rock n roll nikada neće proći, nas je pomalo iznenadio, ali u isto vreme i vratio veru u to da dobre stvari nikada ne prođu, samo promene svoj oblik, svoj način postojanja.

Nakon svih ovih godina, baš kao što kaže i jedna od najpoznatijih pesama “Bijelog dugmeta” iz “Ere Alena Islamovića” (inače, njegova omiljena), želeli smo da nam baš on kaže da li u njegovom životu, karijeri ima nečeg što je ostalo neostvareno, nedosanjano, budući da je kao jako mlad, u to vreme, doživeo vrtoglavi uspeh, o kojem su mnogi samo maštali; da li bi možda nešto menjao, da se to može:

-“Kod sebe ne bih ništa mijenjao, ja sam imao san koji sam pretvorio u stvarnost. Klinac iz male sredine ode trbuhom za krugom i nađe se na naslovnicama novina. U to vrijeme samo su najbolji mogli dobijati naslovnice i velike intervjue. Ne žalim što sam se nekih stvari i odricao, porodice, prijatelja, jer da bi uspio nešto moraš i žrtvovati. Danas uživam u koncertima jer nemam nikakvih životnih problema” – kaže Alen, koji već nekoliko godina unazad, pored čestih koncerata u regionu, ali i inostranstvu, uživa u tenisu i ponosni je vlasnik teniskog kluba “Unagem” u svom rodnom Bihaću.

Iako je plan bio sasvim drugi, sudbina ili nešto drugo, postavila je pred Alena, drugi put:

-“Ja sam trebao biti nogometaš i to mi je bila želja, pa sam se zaljubio i u stoni tenis, ljevaci su nezgodni protivnici… Al’ gitara je bila vrag koji mi nije dao mira – iskren je Alen.

Želeći da učini nešto lepo i značajno za svoj Bihać, pre nekoliko godina, kao što smo prethodno pomenuli, Alen Islamović je osnovao teniski klub Unagem. Međutim, nedavno su se i tu pojavili izvesni problemi, kada je grad, iz nekog razloga, odlučio da višestruko podigne članarine u tom klubu, što je Alena prilično razočaralo, pa nam je, pošto smo ga zamolili, tu situaciju i prokomentarisao:

-“Shvatio sam da to više nije moj grad, onaj koji sam s ljubavlju nosio u srcu. Shvatio sam, nakon 40 godina da u njemu ima zavisti, pohlepe i ljubomore, da sve što činiš dobro i pozitivno u svom rodnom gradu nailazi na kritiku samo iz ljubomore. Nečiji uspjeh im je uvijek kamen u cipeli, zašto-ne zamaram se sa tim, nek’ se oni zamaraju i nek ih dalje žulja moj uspijeh. Nisu tamo svi takvi, al’ nažalost ima više onih koji razmišljaju da komšiji crkne krava. Polako se hladim od tog grada kao što se grad hladi od mene. Nije to sredina za ljude koji su postigli velike stvari u životu-da li u sportu, muzici, kulturi.

Danas, poslije burnih reakcija oko mog tenis kluba shvatim da u Bihaću nema kompetentne osobe da razgovara sa mnom na tu temu. Ja sam muzičar, ali putujući svijetom, naučio sam i nešto o sportu. Imam dosta velikih prijatelja sportaša i u Zagrebu i u Beogradu i u Sarajevu, Skoplju, slušajući njih nešto sam i upio, k’o spužva. Evo, ovih dana okupljaju se Bosanci u Zagrebu, pa ćemo tražiti od gradonačelnika Bandića da nam dodijeli neku lokaciju za teniski klub. Za sada, klub trenira u kampu Orljani, u velikom parku, gdje se nalaze dva terena. Od grada smo 4 km, al’ tko voli tenis, vozit će i 10 km. Na facebook-u se može vidjeti kako sad radi Teniski klub „Unagem“. Imamo dosta djece i to je najbitnije. Škola tenisa je besplatna i to ja financiram-terene, trenere i ostale troškove”.

I naravno, pošto je “Bijelo dugme” uveseljavalo Nišlije za Novu godinu, koji su se, sudeći prema atmosferi, proveli onako kako su se nekada njihovi roditelji provodili, nismo propustil da pitamo Alena, kako je njemu bilo za taj doček u Nišu, na šta nam je on simpatično odgovorio:

-„Odličan doček Nove godine. Smrzli smo se k’o miševi, ali koncert je bio fenomenalan. Nišlije su i dalje vatrena publika, čestitam im, doći ćemo opet, ako ništa, doći ću ja sa svojim bendom da zasviramo žestoko i čvrsto“!

U Alenovom najlepšem sećanju još traju Skoplje, Ljubljana, Zagreb, Beograd, Novi sad i Sarajevo. U poslednje vreme, rekao nam je da sve češće boravi u malim gradićima i da to obožava. Tako je, izgleda, Niš i dobio ono divno obećanje da nam se uskoro sprema jedna prava rock n roll svirka. Kad god to bilo, Alen će znati da je dobrodošao. Dok čekamo njegov dolazak, kao i prvo izdanje njegovih memoara pod nazivom „Moje doline sjećanja“, koje je još negde u fioci u njegovom domu i čeka svoj drugi deo, jer kako kaže ima dosta novog materijala za pisanje, vreme je da polako, bar za sada, zaokružimo ovu našu priču. Pitali smo Alena šta je razlog njegove istinske sreće, pa evo i njegovog odgovora:

-“Ja svoju porodicu čuvam od nametnika sve ove godine.To je moja oaza mira i tišine. Oni ne daju na mene, ja ne dam na njih. Tu sam najsretniji i najmirniji. Danas ne tražim nove prijatelje, jer teško držim u kontaktu i ove koje imam. Tenis me opušta, imam odlično društvo u Zagrebu gdje često igramo tenis na nekoliko lokacija. Tu mi je porodica i unuk kojeg viđam svaki dan. Nije lako biti deda al’ moram i to. Zagreb je grad koji pruža i starima i mladima sve. Ako tražiš mir, naćićeš ga, ako tražiš buku ima i tog, ako se želiš maknuti od sveg ima i šuma i polja i potoka i vikendica oko Zagreba koliko hoćeš. Blizina Zagreba velikim metropolama Europe je veliko bogastvo za ljude nemirnog duha a ja sam takav, volim putovanja sa porodicom i prijateljima” – rekao nam je Alen za kraj ovog intervjua.

I tako. Na kraju krajeva, sve ono što ostane iza nas i na šta smo ponosni, jeste i razlog našeg življenja i postojanja. Bitno je samo ostaviti na ovoj planeti nekakav trag, dokaz da ste postojali, ma kakav. Samo da je od srca. Sad, da li ćete, poput Alena, to sami zapisati u svoje memoare, ili možda ostaviti da drugi pišu o vama, manje je važno. Najvažnije je da vas jednom, kada iza ostane samo vaš trag, pominju, i to po dobru.

Alen Islamović je rekao mnogo istina, ali ona najvitalnija, koja će još dugo odzvanjati kroz moj mozak, ali i mozak mnogih čitalaca, jeste da je porodica izvor svega dobrog, vašeg mira, to je zaista vaša oaza. Mnogi je nemaju. Ostali su bez nje, ovako ili onako, a i ratovi su učinili svoje. Neka lepa vremena smenila su manje lepa. Prestalo je biti naivno i nevino. Zato, poslušajte nekoga, ko je uprkos svim budalaštinama, našao svoju skrovište. Čuvajte to što imate, a ako nemate-stvorite! Ni iz čega, na to smo bar navikli. Neka vaša sreća miriše svima, ali gledajte da joj nađete neko mesto na kojem ćete samo vi uspevati da je dohvatite, baš kao dunju na ormaru.

Mirjana Milenković

The post PANTA REI, YUGOSLAVIA! appeared first on Srbija Vesti.

PANTA REI, YUGOSLAVIA! PANTA REI, YUGOSLAVIA! Reviewed by High Broadcast on јун 17, 2018 Rating: 5

Нема коментара